Od ranog detinjstva matematika je prisutna u životu dece, iako toga često nismo svesni. Kroz igru deca su prinuđena da porede objekte po veličini, geometrijskim karakteristikama, koloritu, simetriji, po broju ili parnosti, da uočavaju pravila i kombinatorne principe, čak i onda kada im ti pojmovi još uvek nisu jasno definisani.

Jezik, muzika i slikarstvo, kao i pojave u prirodi, prate određena pravila koja imaju utemeljenje u matematici. Dobar primer je pravilo rasta pojedinog drveća, puževa, školjki, uključujući i ušne školjke kod ljudi, koje prati Fibonačijev niz brojeva. Čak i „zlatni presek“ koji je jedan od ključnih odnosa u prirodi, slikarstvu i arhitekturi, može se matematički povezati sa Fibonačijevim nizom. U muzici odnos učestanosti tonova koji određuju stepene u oktavi takođe prati matematičku zavisnost.

Imajući sve ovo u vidu, nikad nije prerano da se počne sa učenjem matematike, tim pre, što ona obezbeđuje ključne životne veštine. Neka istraživanja dolaze do zaključka da su matematičke sposobnosti u detinjstvu bolji pokazatelj budućih akademskih dostignuća, nego što su to čitanje i pažnja.

Na kraju, svet i društvo u kome trenutno živimo postali su sajber-fizički i sve više se oslanjaju na analitiku velike količine podataka, veštačku inteligenciju, internet stvari, ugrađene elektronske sisteme, a uskoro i na kvantne računarske, informacione i medicinske koncepte i sisteme. Sve ove tehnologije i paradigme zahtevaju poznavanje matematičkih formalizama, koji će neminovno prožimati, kako prirodne i tehničko-tehnološke, tako i medicinske i društveno-humanističke nauke i umetnost.

Ultimativni način da se deca reše straha od matematike i snađu u budućim vremenima je da se od ranog detinjstva suoče i nauče da žive sa matematikom kao saveznikom, a ne baukom.